-Миле Клепић је написао књигу која је добровољачки јаук што је био дубоко похрањен у њему, затворен, и дуго у Титовој Југославији осуђен на тамновање, на вечно прогонство из српског памћења, па и из сећања потомака, написао је у рецензији др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске, историчар и књижевник.
Промоција књиге Милета Клепића „Подлокањске и друге сенке“ уприличена је 18. септембра у сали Народне библиотеке „Бранислав Нушић“ у Новом Кнежевцу, а о делу су, поред аутора, говорили професор Јовица Тркуља и рецензент др Мицић. Под покровитељством Општине Нови Кнежевац, издавач ове књиге кратке прозе је „Прометеј“ из Новог Сада. Ово је трећа Клепићева књига, прва је„Небраска и друге приче“, а друга „Илузионисти“.
„Ову књигу посвећујем свом деди Мили“, написао је Миле Клепић за дело „Подлокањске и друге сенке“. Књига има 22 кратка одељка и говори о три подлокањске породице: Пилиповић, Батиница и Клепић.
–Књига прати судбину те три породице, аутентичним сведочењима, писана изворним језиком и у том смислу задовољава стандарде озбиљне белетристике, нагласио је проф. Тркуља. –Ту су описани досељеници из Босанске Крајине, углавном је то Босански Петровац. Кроз повест ове три породице показује се својеврсна одисеја тог света од Грмеча преко Галиције, до Русије, Америке, па до Солуна и Баната, где су стигли и добили три коца, кренули од ледине. Књига представља својеврсно сведочанство о тим људима и труд који је Клепић уложио се исплатио. Аутор пише о стварним догађајима и људима, пише одрешито, без увијања, онако како је он чуо, или како је забележено у ове три породице. Није се плашио страха од памћења. Књига је својеврсно сведочанство и суочавање са самим собом, својом породицом, обичним људима којима се поигравају вихори историје, моћници и силници. Бележећи те судбине,аутор се лечио, пуштајући да добровољачки јаук избије из њега, да нађе смирај у речи и перу. Слажем се да је ова књига на примерен начин доказ култури сећања јер се на судбини овог малог Подлокања огледа небо. Приче су настале као дуг прецима и завичају. Ови записи имају значај сведочанства о калварији добровољаца и шире о удесу сеоба на овим просторима. У том смислу ова књига није лични документ, него слика времена, делић мозаика у људској судбини и калварији људи у вихорима историје.
Миле Клепић родио се у Молину 1948. године (али је одрастао у Подлокању), добивши име по деди. У једној од прича Миле пише о својој породици: „Мајка Мара и отац Никола одлучили су да се врате у Подлокањ 1950. године. У кућици коју су својевремено оставили у Подлокању стајала су у соби зидана пећ, два стара кревета, један сто, две столице, а у кухињи заложени зидани шпорет. Разместили су покућство. Ништа нису имали, али су били задовољнији него у швапској кућерини (у Молину). Када је комшиница Достиња питала Николу што је дошао из богатог села и швапске куће у ову сиротињу он јој је одговорио: „ Оно нити сам наследио од оца, нити сам ја изградио и тамо никада не бих био миран и срећан. Крећемо из почетка“.
–Када говоримо о калварији добровољаца, највећу калварију су чинили комунисти, али они су имали свој живот, своју визију, реко је Клепић на промоцији. –Они су хтели да остваре свој сан. Ја им не могу замерити што су то желели . Да ли је њихов метод био добар, то је друга ствар. Карактер добровољаца је био такав да су били тврди, окорели и имали су сан о уређењу света. Говорили су у чело и властодршцу и имали увек тешке последице. Ја сам одабрао три породице за које сам знао да имам доказе и сведоке, писмене изјаве, доказе из судских пресуда.
Према речима др Милана Мицића судбина добровољаца се може поделити на четири периода. Први, ратни, када су приступили 1914. године српској војсци у Првом светском рату. Други, поратни, када су у тој (новооснованој) држави Југославији били највернији чувари без обзира што их је краљ насељавао у овакве ритове, попут Подлокања, Старог мајура и Малог Сигета, у тешке тескобне услове. Ту они бивају понижени и од живота и од колонизације која је била крајње нехумана. Трећи период је од 1941. године, када долазе окупатри, када се распарчава Краљевина Југославија, када су ти добровољци први на удару окупатора. Четврти период је онај послератни, долазак нове власти (Комунистичке партије Југославије) и посматрање добровољаца као непријатеља режима. –Још није расветљена тема о положају добровољаца после Другог светског рата и ово је прва књига Миле Клепића, која управа отвара ту тему – како се поступало са добровољцима после завршетка Другог светског рата, нагласио је др Милан Мицић. –Миле је из сопственог искуства, породице Клепић, али и породица Пилиповић и Батиница изнео лично виђење, осећање, али и своја искуства живота у политички неподобним породицама у комунистичком времену. Миле пише и о оном што се дешавало за време Првог светског рата и о колонизацији, али стајна тачка ове књиге је управо поступак према добровољцима из ове три породице. Друге добровољачке породице вероватно имају другачије врсте искустава. Циљ је био понизити добровољце, поништити њихову борбу, натерати их да ућуте,…Из књиге Миле Клепића говори нешто што се може назвати добровољачким јауком, криком. То је нешто што је у њему било утиснуто деценијама и то је морало изаћи. Када читате ове судбине, ова робијања,…онда добијете једно сазнање да није чудно да ми о овим људима ништа нисмо знали. Ако постоји култура сећања, насупрот постоји и култура заборава. Е, та култура заборава је, чини ми, се негована на овим просторима. Када читате ову књигу Милета Клепића, можете се сложити, или не сложити, али ово су истините приче, овде се налазе лична искуства. И друге добровољачке породице које имају овакваискуства такође могу написати књиге. Ми сада добијамо књигу која отвара питања, пре свега, о позицији добровољаца, после завршетка Другог светског рата, о откупу, о терању у задруге.
–Ја сам тај јаук избацио ником не желећи зло, никада нисам дозволио да из мене иде ни трунка мржње, коме сам год могао – помогао сам, поручио је Клепић, наводећи да када израстеш из такве чамотиње – зло не чиниш, попут проф. Др Јована Марјановића, декана Факултета политичких наука у Београду (родом из Подлокања). Проф. др Марјановић је један од ликова Клепићевог дела.
