Општина Нови Кнежевац и Удружење „Подлоканица 2019“ уприличили су јуче прославу стогодишњице насељавања Подлокања. Достојанственом скупу у селу присуствовали су бројни мештани и гости, челници Општине Нови Кнежевац и представници републичких и покрајинских институција.
Свечаност је почела откривањем спомен плоче са рељефом лика проф. др Јована Р. Марјановића, декана Факултета политичких наука у Београду. Спомен плочу су открили његова супруга Бојана, деца и унуци, на кући породице Пилиповић, у којој је рођен др Марјановић, најистакнутији изданак добровољачке породице из Подлокања.
О лику и делу професора Јована Р.Марјановића говорили су Миле Клепић (иницијатор за постављање спомен обележја) и професор у пензији београдског Правног факултета Јовица Тркуља.
Говорећи о страдању и трагедији добровољаца Првог светског рата, Миле Клепић је истакао да је често говорено о њиховим успесима, али ретко о њиховој калварији за време краља и након завршетка Другог светског рата.
Јован Марјановић је рођен 1933. године, подсетио је Клепић, наводећи да је Марјановић 1961. године Општинском комитету Савеза комуниста у Кикинди (где је радио) предложио да се адаптира кућа Ђуре Јакшића у Српској Црњи, али су га тамошњи моћници изопштили и рекли да хоће да „списка народну имовину на српску пијандуру“. После тога је кратко боравио у Зрењанину и одлучио да се посвети науци отишавши на Високу школу политичких наука у Београду, где се запослио као асистент, потом магистрирао и докторирао и постао декан Факултета политичких наука.
-Марјановић је теоријски и практично радио на увођењувишепартијског система, био је сусоснивач и први потпредседник Српског покрета обнове, аутор је великог броја научних и стручних радова, имао је тежак, успешан и богат живот, рекао је Клепић.- Иако из проказане породице, неподобан, успео је својим радом да досегне високо. Јован Марјановић је највећи, најобразованији, најумнији и најпознатији син добровољачког села Подлокањ.
Професор у пензији Јовица Тркуља је нагласио да је Јован Марјановић велики изданак овога краја и да је, постављањем спомен обележја на кући у којој је рођен и провео детињство, добио достојно обележје.
-Спомен плоча је трајно подсећање на угледног српског политиколога, непоколебљивог родољуба и најумнијег, најобразованијег и најпознатијег сина добровољачког села Подлокањ, рекао је Тркуља. -Посве је природно да Подлокањ и Нови Кнежевац одају пошту свом великом сину, који је углед овога краја пронео широм Војводине, Србије и Југославије. Рођен је у Подлокању, у домаћинској кући Николе Пилиповића, српског добровољца који се 1921. године доселио из Босанског Петровца, са седамдесетак породица добровољаца. Николин син Раде оженио је Косу из породице Марјановића, а будући да Подлокањ није имао цркву, венчање је одлагано тако да је мали Јован остао на мајчином презимену Марјановић. Пресудну улогу у васпитавању Јована је имао деда Никола Пилиповић. Он је рано уочио унукову бистрину и способност за учење и све је учинио да помогне да његов унук буде добар ђак и учен човек. Штедео га је од тешких сељачких послова и усмеравао да учи, закључио је Јовица Тркуља указавши да се са сваким спомен обележјем будућим покољењима преносе поруке о трајним вредностима и да ће, у у времену поремећених вредности на свим нивоима, професор Јован Марјановић остати упамћен као човек ретких квалитета, скроман, честит, родољубив и доследан, укорењен у баштини свог српског народа, задојен патријахалним вредностима своје породице и доследан етосу српских добровољаца.
У име породице, Подлокањчанима и свима који су дошли да обележе успомену на његовог оца, захвалио се син Јована Марјановића – Владимир, подсетивши да је прошло 15 година од смрти његовог оца и 100 година када су се први добровољци населили у Подлокању. Посебно се захвалио Милету Клепићу, иницијатору постављања спомен обележја и аутору дела „Подлокањске и друге сенке“, које сведочи о Подлокању и претцима.
-За мене и моју породицу је ово емотивни тренутак, јер знамо да без правих вредносту не можемо да идемо даље и нећемо бити никада оно што јесмо ако напустимо те вредности, рекао је Владимир Марјановић.
Век постојања Подлокања обележен је у дворишту школе достојанствено. На почетку је прекрасан перформанс извео гост Мићо Бабић из Сечња, а химну „Боже правде“ извео је женски хор из Новог Кнежевца под диригентском палицом Александре Нецков, а потом и друге песме.
Председница Општине Ирена Славковић је нагласила да мештани Подлокања прослављају 100 година постојања питомог насеља за чији настанак су заслужни добровољци у Првом светском рату, који су се овде населили 1921. године. Славковић је мештанима честитала стогодишњицу и Дан села, који су пре више деценија установили и обележавају треће суботе у августу.
-Многи градови код нас, у Европи и свету, а и добар број држава, не могу се похвалити да су старији од 99 година, рекла је Ирена Славковић.-Наше село Подлокањ јесте редак и импонзатан пример да једна мала заједница, у истој форми, тврдоглаво опстаје до данашњих дана. Славите стоти рођендан, то говори пуно о заједници, очуваној култури и традицији и одрживости, а за то сте најзаслужнији ви, наши драги Подлокањчани. Један век села за историју није пуно, али је заиста пуно за оно што су добровољци и њихови потомци прошли својим животима. Ти људи су прошли Први и Други светски рат, прошли су сеобе, неки од њих живот у Америци, неки у заробљеништву, борбе на Солунском фронту и борбе за Србију која је за њих била отаџбина коју никада пре нису видели, јер су били Аустроугарски држављани. Добровољци су се тешко прилагођавали Војводини, јер су били изузетно тешки и нехумани услови колонизације. Окупљени у заједници, на новом тлу, опстали сте и трајете. Могу вам рећи да ви који сте овде остали одлично изгледате за своје године. Желим да вам честитам у уверењу да ћете сачувати своје вредности и остати добар пример једне одрживе заједнице.
Присутнима се обратио и генарални секретар Матице српске др Милан Мицић захваливши им се што су дошли да се век заборава претвори у век сећања и нагласивши да је то прилика за потсећање на 126 имена добровољаца, колониста и оптаната, која се налазе на спомен плочи постављеној на згради бивше школе у Подлокању.
-Српски добровољци у Великом рату су били људи – Аустроугарски држављани, који су се борили за Србију, отаџбину коју пре тога никада нису видели, рекао је др Милан Мицић. -Они су се борили за српску националну идеју, а створили су Краљевину Југославију и ту Југославију су чували и били њихови симболи и често у својим животима врло дуго плаћали цех и носили тај терет. То су били људи који су били последњи браниоци Београда, борци у Добровољачком одреду Војводе Вука ослободиоца Кајмакчалана, били су сваки четврти или пети војник који је пробио Солунски фронт. А када су се вратили кући у своје крајеве затекли су сиромаштво. И затекли потребу нове државе да их насели у нове крајеве у које су дошли.
Учесницима свечаности обратила се и покрајинска посланица Станислава Хрњак, родом из Подлокања, сада Кикинђанка.
-Ко у овом селу није певао и плакао, ко у овом селу није први пут на уранак одлазио, или није научио да се треба потрудити зарадити чоколаду или сладолед, низати дуван, или био на њиви да ради арпаџик, ко у овом селу није испраћао момке у војску и није се под овим шатором напио и забављао, ко није у многобројним породицама одрастао и дружио се , тај је остао ускраћен за једну огромну душу људи добровољаца и колониста, поручила је Станислава Хрњак захваливши се Подлокањчанима и локалној самоуправи на постављеној спомен плочи са именима добровољаца, колониста и оптаната који су основали село.
Спомен плочу са именима оснивача Подлокања, постављеној на згради бивше школе, открили су њихови потомци.
У културно уметничком програму су још учествовали мушка и женска певачка група друштва „Херцеговина“ из Сечња и солисткиње Академског друштва за неговање музике „Гусле“ из Кикинде, а у згради школе је отворена изложба слика Велимира Матејића из Криваје.
Више фотографија на званичној Фејсбук страници Општине Нови Кнежевац – www.facebook.com/OpstinaNoviKnezevacRS
