Атар новокнежевачке општине, са просечном надморском висином од око 80 метара захвата највећу депресију Панонске низије. Лесни плато је зато острвастог карактера, испресецан алувијалним равнима дуж сливова са заосталим барама, ритовима и рукавцима њихових меандара. Као облик рељефа, ту су и мања лесно-пешчана еолска узвишења у виду греда и хумки. Такав рељеф је пресудно утицао за избор места за становање. Готово да нема педља земље који не одражава маглене векове праисторијског раздобља.
Најстарији трагови живота припадају Керешкој неолитској култури с почетака петог миленијума п.н.е. Идући ка нама, смењују се Потиска, Тисаполгарска и Бодрокерестурска култура, када око 2800-те п.н.е. започињу на широком европском простору велике демографске, економске и културне пертурбације изазване новим таласом Индоевропске сеобе. Као сведоци ових промена, на територији општине остало је 60 хумки са гробовима, карактеристичних за тај период времена.
Седам до осам векова ових глобалних етно-културних промена, најава су почетака бронзаног доба почетком XX-тог и гвозденог, почетком X века. Из дубине ових векова сачувани су небројени значајни археолошки локалитети. Добро истражена и од изузетног европског значаја је некропола из бакарног доба Бодрокерестурске културе са своја 53 гроба из Подлокања.
Историјски период овог краја због свог географског положаја има такође своју пуноћу. Он је увек отворен и на путу народима – Сарматима, Гепидима, Хунима, Аварима, Словенима, Бугарима, Мађарима, Монголима, Турцима и скоро увек на орбиталној периферији царства – Рима, Византије, Франачке, Моравске, Бугарске, Рашке, Турске.
Од педесетих година наше ере, па скоро пуних пет векова нашу општину насељавају и живе густо насељени Сармати, народ иранског порекла, који опстају упркос великог таласа Гепида и Хуна, који покренути великом Сеобом народа, пролазе кроз наше подручје, али не остављају много материјалних трагова за собом. Једно од сарматских племена су и Јазиги у којима можемо препознати најранија племена Словена. Изузетно значајно словенско насеље из VI века је нађено у Подлокању.
Судбоносне 567. године, са Кавказа продире номадски народ Авари. Седиште њихове државе је овде, где опстају скоро три века. Много је њихових некропола, а најзначајнији је налаз коњаничког златног гроба поред Тепихаре.
Почетком IX века су наши простори на периферији два царства, Франака на западу и Протобугара на истоку, који се боре за превласт над овом земљом, да би касније овај простор био опет био разлог освајања, сада између словенске Велико моравске кнежевине и Бугара. 824. године је била успостављена гранична линија на Тиси. Потчињено словенско и аварско становништво живи под влашћу Бугара.
Преломна година је 895та када византијски цар Лав VI позива мађарска племена да дођу у Панонију и притекну му у помоћ јер је Симеон I бугарски напао Византију. Наредне 896. године долази у Панонију савез од седам мађарских племена и са њима сродни Кабари. У делима Константина Порфирогенита који Мађаре назива Турцима, та племена су: Међер, Јене, Кер, Кеси, Њек, Тарјан и Кирт-Ђармат. Арпад потиче из племена Међер. Цео X век је век пљачкашких похода Мађара према Италији, Немачкој, Грчкој све до Француске и Шпаније. Код Аркадиопоља у Турској су они 970. године поражени од Византије па постају седелачки народ у Панонији. Тада почиње христијанизација односно покрштавање Мађара што је раније у IX веку већ било урађено са словенским живљем, од стране ученика Ћирила и Методија.
Из времена Угарске државе потиче прво писано помињање Новог Кнежевца као Цнеса, Кенеса, Кенесна односно Кнежа, реч словенске етимологије која значи кнежево место, а много раније је та реч означавала владара.
Из ових раних векова младе угарске државе из XI-XII века, на територији општине је сачуван велики манастирски комплекс светог Ђорђа у Мајдану, са три цркве и некрополом. Настанак овог комплекса се може повезати са каснијом “Легендом о светом Герхарду” где се описује да је манастир основан и насељен грчким монасима, односно борбом Мађара и Бугара за превласт над Банатом.
У XIII и XIV веку је Нови Кнежевац, односно Рев Кањижа како се тада звао, био у поседу угарских краљева и 1329 године је добио статус варошице са правом одржавања годишњих и недељних вашара. Како се може читати из папских десетака, место је највише прихода остваривало наплаћивањем такси на препродају соли која је стизала на пристаниште и путарине.
Почетком XV века у време краља Жигмонда Луксембуршког 1401. године, кнежевчани губе своја грађанска права и потпадају под власништво породице Чаки који га држе скоро пун век све до 1509. године када га препуштају надбискупу Томи Бакочу. Средином XV века Нови Кнежевац има око 300 становника и три улице.
Војна катастрофа Угарске на Мохачком пољу 29. августа 1526. године отвара пут Османској империји. Од 1551. године па све до потписивања коначног мира у Пожаревцу 1718. године између Аустрије и Турске је Кањижа, односно Нови Кнежевац како се тада звао, под Турском влашћу. Припадао је Темишварском елајету и Чанадској нахији. После ратова вођених између Угарске и Турске се велики део становништва разбежао. Да би поново населили становништво, Турци су увели блажи порески систем од оног из времена Угарске краљевине. Пореске олакшице и добијање знатне површине плодног земљишта су привукле рају. Кањижа у XVI веку има 60 кућа. Становништво је мађарско, са мало српских кућа. Индикативна су српска презимена на -ић која указују на староседелаштво Срба и треба их тражити у малом, војном, српском племству у време Угарске краљевине. Турака овде није било много. Било је то мало чиновника, трговаца и занатлија. Постојала је џамија и амам.
У време Османске империје је Кањижа моћан и важан привредни центар, који држави доноси троструко веће приходе од тада војно-административног седишта санџака, Чанада. Само у Кањижи се производило 277 тона пшенице и 115 тона мешаног жита. Осим овога, производила се конопља, купус, лан и друге повртарске кулуре од којих је најчувенија била производња диња и лубеница, што је Евлија Челебија забележио, да су приноси толико велики па су читава кола бостана продавана за један бешлик, или 1/8 гроша. Држава је највише прихода убирала од пољопривреде, а раја од узгоја крупне стоке и коња који нису опорезивани. Велика стада су држана на слободном поред села. Скоро свако домаћинство је гајило од 50 до 495 оваца. Било је много пернате живине која није опорезивана, рибе у изобиљу и пуно свиња, чија је продаја због муслиманске религије била забрањена на јавним местима. Свако домаћинство је имало десетак кошница, а можда и више јер их је било лако сакрити да би се избегло плаћање пореза. Потрошња меда је била изузетно висока. Мед и восак су били изузетно тражена роба у Европи и продавани су на пчеларским вашарима. У околини су били велики рудници шалитре од које се добијао барут. Место Мајдан своје садашње име носи из Османског периода и значи рудник. Сукно се ваљало у ваљаоницама, а жито млело у воденицама на Тиси. Трговина се одвијала великим, 30то тонским бродовима Тисом.
У великим ратним окршајима за превласт над Банатом крајем XВИИ века између Аустријанаца и Турака се Нови Кнежевац звао Мала Кањижа и имао је значајну улогу. Аустријска војска 1694. године на обали Тисе гради одбрамбени замак и понтонски мост преко реке. Део аустријске војске предвођен генералом Рабутином прелази овај понтонски мост, да би се придружио јединицама принца Еугена Савојског и учествовао у великој битци код Сенте. После победе у Сенћанској битци, Савојски се вратио у Малу Кањижу и овде одмарао своју војску. Према одредбама Карловачког мира Мала Кањижа је 1701. године предата Турцима и од тада је њен назив Турска Кањижа. Темишварски елајет који је био погранично подручје, је био слободна земља за насељавање и становништву је отписан порез па су чак и били ослобођени плаћања пореза да би се граница што јаче утврдила. Тада је у Турској Кањижи било јако турско војно утврђење. Хабзбуршка монархија је опет заратила са Османским царством. Турска Кањижа је у јесен 1716. године коначно ушла у њен састав, што је потврђено миром у Пожаревцу 1718. године, када је граница померена на Дунав.
Поново је захваљујући ратовима Турска Кањижа била опустошена. Становништво се већином разбежало, земља је била прекривена мочварама и барама, а епидемије маларије, куге, трбушног тифуса и колере су додатно косиле оно мало преосталих људи. Да би створио од Баната житницу царевине и повратио људе, Бечки двор је предузимао различите мере које су биле релативно успешне. Једна од тих мера је насељавање граничара из развојачених потиско- поморишких шанчева. Тако су на празно место поред Турске Кањиже насељени 1753. године Срби граничари. Место је названо Јозефдорф, по најстаријем сину и сувладару царице Марије Терезије Јосифу II, а Срби су га звали Јозепово. Да би још више убрзао напредак Баната, Беч је одлучио да распрода коморска добра. У Бечу је 1. августа 1781. године на лицитацији спахилук Турску Кањижу са 15304 катастарска јутра купио за 90.000 форинти богати трговац из Новог Сада Марко Дјурковић. Куповином поседа добио је и племићку титулу, де Сервијски и уживао сва феудална права па постао господар од Турске Кањиже.
Марко Дјурковић је започео 1792. године да гради свој једноспратни дом са двадесет две собе и стилским карактеристикама позног барока, један од најлепших двораца тога времена у Војводини.
Он је, осим својих многих добрих дела остао упамћен као оснивач прве и у том времену највеће српске стипендијске задужбине за српску децу. »Стипендариус Сервицкианус« 28 априла 1794. године. Путоказ који је он оставио и којим треба ићи је садржан у речима његове последње воље.
»Да би допринео колико могу срећи мога народа, а та срећа може настати само из правилног образовања омладине, одлучио сам да завештам своту од 30.000 рајнских форината у ту сврху, да се из њених годишњих прихода исплаћују стипендије младићима мога народа«
Тако су се из ове стипендије ишколовале читаве генерације, њих на стотине, међу њима и угледници српског рода какав је био и Лукијан Мушицки који је спевао оду захвалности Марку Ђурковићу.
После његове смрти наследио га је син јединац, Ђорђе Ђурковић де Сервијски, који је стипендијску задужбину свога оца наставио и удвостручио. Као и отац је био велики добротвор. На свом спахулуку је производио пшеницу коју је превозио бродовима са свог пристаништа на Тиси које је било међу највећим у Банату. Насељавао је произвођаче дувана на Филићу и основаном Буџаку па производио и ту културу. Од Турске Кањиже је направио значајан трговачки центар и издејствовао да она 2. августа 1832. године добије ранг варошице с привилегијом и правом на одржавање три годишња вашара и недељне пијаце средом. Трговао је и стоком по Србији и често био на двору кнеза Милоша Обреновића, с којим је био пријатељ. Био је пријатељ и са родитељима српског песника Јована Јовановића Змаја кога је крстио. Подигао је 1845. године понтонски мост на Тиси, започео је градњу католичке цркве у Турској Кањижи 1847. године, а наследници је завршили 1858. после његове смрти. У време револуције 1848. године је стао на страну српских устаника. У његовом дворцу је био штаб генерала Кузмана Тодоровића и захваљујући Сервијском је Турска Кањижа остала поштеђена разарања.
Ђорђе се никада није женио. Његова миљеница и животна сапутница, са којом је често био виђан на баловима Будимпеште и Беча, је била двадесет две године млађа од њега, његова нећака Катарина Миланковић Паћански. Катарина се први пут удала за граничарског капетана Вилхелма Шулпеа и са њим имала Теодору, Вилхелмину, Албертину и Емила. Како је Шулпе брзо умро, Катарина се други пут удала за коњичког капетана Јохана Лукача и са њим родила још једну кћер, Фридерику. Ђорђе де Сервијски је упркос томе што је имао своју многобројну родбину, цео свој иметак оставио његовој Катарини и њеној деци. Удајом и женидбом Катаринине деце у Турску Кањижу су дошли племићи и овде изградили своје дворце, па је тако место постало највеће племићко гнездо у Банату.
После смрти Ђорђа де Сервијског, земља је подељена. Дворац је наследио једини Катаринин син Емил Шулпе који се оженио бароницом Матилдом Њари. Били су добротвори и много пута помагали мештане да преброде гладне године. За ова доброчинства им је цар Франц Јозеф I дао племићку титулу са грбом и предикатом, »Шулпе од Турске Кањиже« 27. јуна 1866. године. Имали су узорно газдинство на 2000 катастарских јутара земље где су производили житарице воће и поврће. Поседовали су и шарански рибњак који се простирао 16 катастарских јутара. Њихов син Ђорђе Шулпе рођен 1867. године је сигурно био највећи хуманиста и великан прошлости кога је изнедрила ова средина. Огроман је његов допринос европској социолошкој мисли и науци. Прво је сам својим средствима подигао 120 радничких станова у Братислави и касније позвао и друге индустријалце па су направили читав кварт за раднике, са болницом, библиотеком обдаништем, музејем и биоскопом, што је било први пут у Европи. Борио се против тада неизлечиве болести сиромашних радника, туберкулозе и одржао око 600 излагања на ту тему. Био је почасни доктор и члан већине европских академија наука, добитник је мноштва одликовања у свету. Саветник је цара Франца Јозефа И и витез реда Светог Јована.
Катаринина ћерка Фридерика се удала за Федора Фајлича, немачког племића који је по војном распореду стигао у Турску Кањижу, а претпостављени му је био Јохан Лукач, други муж Катарине Миланковић.
Федор Фајлич је пореклом из Кирбица – Саксоније. Старо су племство, а њихове породичне хронике их прате од XIII века. Као истакнути официр и племић је Фајлич 1847. године био примљен у високо племство Баварске краљевине добивши титулу барона. Гостујући на баловима код Сервијских, осим Фридерикине лепоте сугурно га је привукао и велики мираз па се њоме оженио 20. маја 1855. године. Те исте године су они саградили свој дворац на обали Тисе. (Данас Хотел Парк). Овде су имали својих 1700 катастарских јутара земље на Буџаку. Недуго потом су напустили Турску Кањижу и дворац предали породици Талијан, док су им земљу обрађивали велепоседници из Чоке.
Најстарија Катаринина ћерка Вилхелмина се удала за пуковника аустријске војске Андора Талијана. По предању, Талијани потичу из места Малеса у северној Италији. Одатле су два брата, који су за себе тврдили да имају племенито порекло и називали се »де Малеса« дошли као добри градитељи у службу Угарског краља Матије ИИ крајем XVI века. Настанили су се у Шпицикену у аустријском Бургенланду. По имену њиховог порекла су их мештани звали Италијенер или Талијани, сто је касније и постало њихово званично презиме. Њихов предак Јохан је успео да добије обновљену племићку титулу од краља Матије II, којој су додали место тадашњег пребивања, Вyзецк и постали Талијан де Визенек.
Дворац на обали Тисе (бивша Тепихара) су саградили 1855. године. На земљишном поседу су изградили велики салаш, односно Талијан мајур. Имали су више деце, но најзначајнији за историју Турске Кањиже су били Бела и Емил Талијан. Бела је био министар пољопривреде у влади Мађарске и за заслуге добио 13. децембра 1911. године титулу барона, а Емил срески начелник. Белина супруга је била Марија Бајић од Варадије, познатија као праунука кнеза Милоша Обреновића. Урадили су изузетно много за своје место. Поставили су понтонски мост 1885, 1895 изградили болницу, 1896 подигли жељезничку станицу и општинску зграду у Обилићеву, 1903 изградили срески суд ( данашња зграда општине), 1908 отворили фабрику свиле, подигли забавишта, дом за незбринуте и старе. У њихово време је основана централна штедионица, водна задруга, уређен је кеј уз Тису, калдрмисана је главна улица, уведена је ацетиленска расвета и започета електрификација места. На Великом салашу су имали расадник зван по жени Беле Талијана »Маријина воћна Плантажа« а њихове саднице и воће су добијали златне медаље на европским сајмовима. За данашњи парк и зелене уличне дрвореде Нови Кнежевац треба да захвали Емилу Талијану, чувеном ловцу и светском путнику, који је са својих путовања доносио различито ретко и егзотично биље и први започео озелењавање Турске Кањиже.
Катаринина ћерка Албертина је била удата за мајора Ота Бауера и имала кћер Георгину. Георгина се удала за доктора правних наука и високог племића грофа Артура Малдегема. Породица води порекло из места Малдегема у западној Фландрији, а породичне хронике их бележе од XII века. У верским ратовима између католика и протестаната се католичка породица Малдегем увек стављала на шпанску страну, па су за храброст добијали различите похвале и титуле; 1605. године шпанско-холандску племићку титулу; 13. јула 1648 титулу барона од Лајсхота; 24.априла 1686 титулу грофова Штенуфел. Примањем ове титуле постали су и господари четири града у Баден Виртембергу: Оберштоцингена, Нидерштоцингена, Бергенвајлера и Штетена. Још једном им је потврђена 1820. године грофовска титула у Баварској.
Прадеда последњег кнежевачког грофа Карл Малдегена је био витез малтешког реда и паж у Наполеоновој војсци, који је први јавио вест Парижанима о поразу на Ватерлоу 18. јуна 1815. године. Његов син Артур се оженио Георгином Бауер. Живели су у Братислави и имали јединца сина Артура млађег, који се оженио грофицом Вилмом Бетлем са којом је имао четворо деце. Како је је Артур млађи брзо умро, грофица Гергина је одлучила да се врати у стари завичај где је имала наслеђених 1880 катастарских јутара земље и да овде подигне летњиковац. Зграда је подигнута у типу пољских двораца са стилским карактеристикама еклектике 1910.године. (Данас зграда библиотеке) На имању су Малдегеми производили житарице и поврће, гајили су коње, говеда и свиње и имали шарански рибњак. После Другог светског рата им је имање одузето, а последњи гроф Карл Малдегем је наставио да живи у Новом Кнежевцу све до 1960. године, када је отишао код родбине у Немачку и тамо умро.
аутор: Снежана Станимиров Грчки