Књига утисака

НОВОГОДИШЊЕ ИЗДАЊЕ ЛИСТА „ДНЕВНИК“

Сматрам да је „Књига утисака“ део сајта где се могу изнети утисци и ставови који не морају бити непосредно везани за новокнежевачке прилике.
Имао сам срећу да не пропустим новогодишње издање новосадског „ДНЕВНИКА“, иако сам већ одавно научио лекцију о томе да су наше новине најмање у служби својих читалаца. Но, ово издање ових новина је такво, да је као књига и да га треба читати више пута. Нећу препричавати садржај новина, него само дати себи слободу да своје“пријатно одушевљење“ једном идејом из ових новина, поделим са посетиоцима овог сајта.

Неколико ентузијаста и паметних људи, подсетило нас је на некадашњу војвођанску манифестацију младости и спорта-СОШОВ-Спортска олимпијада школске омладине Војводине, са идејом да се она поново организује. Ова манифестација установљена је 1970.године, а укинута је актом Владе Републике Србије 1988.године. Отприлике у том периоду у тадашњој Југославији, Војводина је предњачила у свему, па и у спорту и његовом организовању.

Али СОШОВ као манифестација школског спорта, која је окупљала на стотине хиљада дечака и девојчица да се баве спортом и то у континуитету, а што је најважније и што се најдуже памти то је дружење и пријатељство. Ова манифестација је била јединствена у свету, што је и речено на завршници прве СОШОВ 1970.године у Новом Саду са око 4.500 учесника, и то од стране представника Олимпијског комитета Италије.и других међународних спортских асоцијација.

У чланку о овој манифестацији своја сећања су испричали Вања Грбић, Стеван Зорић, Радован Дабић, спомињући Тамару Малешев, Снежану Лакићевић-Стојачић и друге врхунске спортисте. Оно што ме је фасцинирало код ових врхунских спортиста је то, да им у сећању није остало као најважније постигнути резултати, него то што су били део нечег јако великог значајног, па су ову манифестацију поредили са редовном олимпијадом, а Вања Грбић је описао своја сећања речима“тешко је објаснити то некоме ко то није доживео“. Нисам имао срећу да будем учесник ове манифестације, али многи наши млађи суграђани јесу , и они би много више и лепше могли да причају о овој манифестацији, као и наши тадашњи драги професори фискултуре.
Но, ја сам имао срећу да будем учесник других манифестација, где се месец или више дана дружило по неколико стотина младих људи са простора тадашње Југославије, и моја сећања, од којих ми увек заигра у стомаку су таква, да једино могу да кажем „ко то није доживео, тај не зна шта је пропустио“.

Због тога подржимо идеју да се врати СОШОВ, да би садашња и будућа младост имала разлога да једног дана понови речи Вање Грбића.

Зоран Гајин
Нови Кнежевац

Оставите утисак, питање, коментар...

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


*